Šta da ti kažem štovani čitaču, što da ti kažem kad riječi nisu moje igračke da ti njima dočaram svu muku, zezanje i svu lipotu života koju smo iskusili u Pakli? Ne znam da ću uspjeti, no da ću pokušati, to hoću. Ovako je to nekako išlo.

ČETVRTAK:

Ovaj vikend, zadnji da smo svi još u tečaju prije nego se Ninja zahvali nekim školarcima koji ne izlazi na ispit spletom nezgodnih poslovnih okolnosti, započeli smo vježbom na sljemenskom tunelu.

Od instruktora su prisustvovali Ninja i Mali Hlad. Secirali su iskusnim okom sve naše sramežljive i nesigurne pokrete prilikom abseilanja, prusiciranja, motanja čvorova te abseila. Štreber je zapeo na prusiciranju i samootkrivao najbolje tehnike, Zagorec, od milja Zagi je muku mučio sa užeglim prusikom, Yetija je morila glad, Bandić je gradio žičaru, prolaznici su nas čudno gledali…

Ne tako, ne, nije dobro, kakva ti je to osmica? Jeli tu ide matičar ili karabiner? Što bi napravio u slučaju tom i tom? Od čeg bi složio štand? Jeli to dobar štand? Ti mu vjeruješ? Nemilosrdno je rešetala Ninja društvance koje je plelo svetog Bernarda. Idem ja radije malo gore abseilat, bolje pobjeći od vatre. Na abseilu, gledam kako se Ivana sve više i više okuražuje i sve sigurnije kroči zidom tunela prema dole, iako u hladu Malog Hlada njegov jezik pecka i ono što sam znao do sad više ne znam. Pa kaj da sad motam Hlad? Ne znam. Pleti. Ali što? Ne znam, trebao si to do sad znat, frustrirano smišljam najlogičnije rješenje, uspijevam, spuštam se dole, dolazim na Bernarda no promptno sam vraćen gore jer nisam viđen na abseilu. Oh well Mali Hlade eto mene opet. I tako nekako, muvajući se između postaja je proletilo 3 sata našeg vježbanja, malo tjeskobnog jer eto za koji dan tu ćemo se znojiti i mozgati…Bez pomoći instruktora. Slijedi ispit i valja se pripremiti za njega. Dogovarale su se zadnje kombinacije kad će tko i kako doći do Paklenice, Ninja je diktirala što ćemo raditi, na koji način. Na mjestu voljno. Možemo kući. Neki su se zaputili prema Radićevoj, neki kući, Yeti u pekaru po slanac. Pakiranje ruksaka i spavanje.

PETAK:


Ne znam kako Vama, ali taj petak kad je u planu kretanje na put poslije posla uvijek proleti nestvarno brzo, naravno da nisam napravio niti pola toga planiranog, promjena plana vozila, Kauboj zove da je Yeti boksao 12 rundi noćas zbog nekog lijevog bureka, uskačem u kombinaciju s Kaubojem, veli da neće moć na kraj s dvije ženske. Radim uslugu Kauboju da ga ženske ne pojedu u autu te prihvaćam ulogu suvozača. Kauboj zove da kreće skupljat Malog, dovraga Kauboju, nisam još niti doma krenuo, o spakiranom ruksaku da ni ne pričam. Nadam se da barem jednom u životu neću pakirat ruksak u zadnji tren. Kauboj je već tu, Mali se smjestio na stražnjem sjedalu, krećemo po Martinu. Martina čeka već sat i po. Martina zove svakih 5 minuta. Martina nije sretna. Nije mudro ljutiti Martinu. Kauboj okrivljuje Filipa. Filip pije taj metak. Dolazimo po Martinu. Martina čeka. Bojimo se izaći iz auta. Izlazimo iz auta. Pijemo Martininu pivu da bude prije gotova. Martina negoduje. Trpamo Martinine stvari u Batmobil. U Batmobil ne stane više ni šibica. Nalazimo ipak mjesto za još pokoju pivu.
Napokon smo na izlazu Lučko. Kauboj pokazuje performanse Batmobila. Sretan sam. S Kaubojem je uvijek dobro zezanje. Zezamo se. Batmobil pleše po autoputu, gle kako drži u zavoju FIJU FIJU. Martina nije sretna. Vozimo normalno. Martina zaspala. Vozimo brzo. Pred silaskom s autoputa Martina otvara oči: „ooo zar smo već stigli“ Stigli smo. Iskrcavanje kod Dinka. Tko kod Dinka bio nije, neka ode, ja mu to neću objašnjavati. Pozdravljamo znane i neznane, svi su nahaypani zbog sutrašnjeg penjanja. U kutu stol, naši Velebitaši, odbor za doček. Ava, Ninja, Štreber, Gazela iz Metkovića se smuca uokolo, pristiže i banda iskusnjara, svi smo više-manje na broju. Sinoć sam zaspao jutros je stara klasika s Velebitašima i tako ti mi dragi čitaoče, potjerani iz Dinka, jedemo Whiskas na zidiću uz cestu. Jeli znaš ti da ti Napoleon nije mogao dalje od Kajzerice? Jeli znaš šta je bilo? Puls. Jeli znaš da su u Dubrovniku izmislili diplomaciju? Jel znaš ovo, jel znaš ono…i tako dok cijeli Whiskas nismo popapali…

SUBOTA:

Odjednom je rano jutro i svi su veseli i čili dok se ja još sudaram sam sa sobom, ne znam kako mi je ono ime, Ava se dere Filipeeee, a da, Filip, tako je. Fruštuk i kava, spremanje opreme i u 20 do 9 smo svi u vrsti podno smjera Oliver i Ninja raspoređuje naveze. Uzbuđenje je na vrhuncu, ipak mnogi ulaze u svoj prvi dugački smjer. Na +30 stupnjeva. U visokogorskim gojzama. Fingiranje uvjeta na ledenjaku. Jedva čekam taj ledenjak.

Šalu na stranu, ulazimo u smjer, gotovo pobožno. Pazi da ne staneš na uže, gledaj di ćeš s nogama, hop hop hop i na prvom smo štandu. Bugar, jedan od starih iskusnjara nas strpljivo i detaljno upućuje na pogreške, važnost detalja, važnost jezgrovite komunikacije. ZIHRAJ, PENJI-PENJEM… iz sveg glasa. Džabe, ništa se ne čujemo. Ava vadi mobitel, zove Bugara jel Filip može krenuti, može, PENJEEEEEEEM. Domišljata ta Ava nema šta.

Sunce je sve nemilosrdnije, osvrćem se, vjetar pirka, lijevo je more, uokolo u daljini, sitni mravići od ljudi marljivo svladavaju stijene Paklenice. Zen.

Stare iskusnjare najviše muči da li se otopila čokolada. Voda je toplija od ne znam, tople vode, no žvačemo ju, nemamo druge. Mic po mic i eto nas na kraju našeg prvog dugog smjera. Šćućureni u hladu pikavog grmlja (di je Mali Hlad kad ga trebaš?!) zadovoljno tamanimo čokoladu. Blago načetu suncem. Iskusnjare kreću dalje u pohode na nove dugačke smjerove, sve se više tečajaca skuplja u našem malom hladiću, Gazela blago nervozna, Ivica jedini samozadovoljan jer je ubrao najbolji kamen i najveći hlad. I ne mrda. Mislim da je to prvi i zadnji put da sam na ovom izletu vidio Ivicu. Hlada ima sve manje, nesigurno se odlučujemo za diverziju, spuštamo se bez blagoslova prema autu, vraćamo se prema Dinku, srčemo hladnu vodicu i guštamo. RINGRING zvoni telefon. DISTEVI AAAAAALOOOOOO, dovraga, Ninja je skužila da smo zbrisali, panika, zaklat će nas, dovraga. Brzo usklađujemo priču koja koliko toliko drži vodu. Pred Ninjom skrušeno i ponizno primamo udarčiće pogledom, ništa ne govori, mislim da je to još i gore. Daj se izderi da sam na miru, ovako mi trigiraš anksioznost. Zna to Ninja. Dovraga.

Ponavljamo vježbe od četvrtka, abseil, prusiciranje, sveti Bero, čvorovi… „Ajde, oćeš ti sad bit uteg?“ Joj ne da mi se. Imaš pivu kod Dinka. Može, bit ću uteg. Teško Zagija u vodu nagovorit skočit. Nakon što smo svi više manje uspješno svladali i ponovili ispitno gradivo, na mjestu voljno, slobodni ste.
Već znate i sami, Dinko, lagana klopica, pivica, padaju dogovori za večeru, mesnica. Ulazi neko mlado meso u mesnicu, stručni žiri nasumično oformljen od par neandertalaca daje prolaznu ocjenu. Teta blagajnica sve nas redom sprda, netko dobacuje da i ako nije gladan da ne znači da ne može pogledati jelovnik. Smijemo se. Natrag kod Dinka se polako skupljaju alpinisti i prepričavaju tko je što danas uspeo. Mi se spuštamo prema plaži, i blup blup svi se zadovoljno namačemo u vodi. NEMA ŠPRICANJA. Bezveze. „AJMO SKAKAT S MULA“ vikne Zagi. Ajmo! Skakanje s mula i špricanje po slovencima. Slovenci nezadovoljno mrglaju ispod glasa. Ipak su tu gorostasi iz Velebita. Znaju da nemaju šanse. Lagano pada mrak, Štreber vadi dva roštilja, studiozno raspoređuje ugljen da bude ravnomjeran žar, pivice se namaču vodi. Sretan sam. 

Glitch u matrixu.

Ja ne znam kako bi dočarao tih 12 minuta općeg košmara i konfuzije. Neću ni pokušavati. Epilog svega je da smo prolili više nego pive popili, Zvonkovo prskanje uljem po Martini, ljuti Zvonkov šef i bol u rebrima od smijanja. Zvonko je shvatio koliko je nesmotren i posve nekarakteristično za njega se pritajio i umirio kako ne bi dodatno naljutio Šefa. Šef reže gljive, Štreber baca meso na roštilj, polako se skupljamo, eto i starih iskusnjara, napadamo carsko meso, Zagi nije zadovoljan sa carskim mesom, Zagi nema pojma o životu, zadovoljno mljackamo. Nahranili smo i jednog nesretnika, opalila ga sunčanica, nije navikao jadan. Svi ga redom mjerkamo, i cure i dečki. Apolon.

Kreće tulum, igramo razne igre, opisujemo iskustva koja nas vežu za određenu pjesmu…odjednom čujemo smijeh…tko se smije? Tko je to? U mrklom mraku razaznajemo 4 oka. Tko je to? Opaaaa. Gle tko se odlučio pojaviti! Ivica i Marica. Ivica i Marica vam tako samozatajno briju, sve se samo šaputaju, pogledavaju, smješkaju…izbacili su i jadnog Zagija iz šatora… ne znam, mene to dosta muči, udovoljite mi, odgovorite mi, da li vi ljubujete? Znam da me se ne tiče ali da li ste vi novi par, prvi par Velebita? Ja se nadam da jeste, da si se Ivice izborio za Maričinu naklonost. Teško mi je to procijeniti a niti vaša zagonetnost ne pripomaže. Enivejs, ekipica se mic po mic osipala, ranoranicoci su ranoranili da budu spremni za nove uspone sutradan, Kauboj, Mali, Martina i Filip su klasika, ostali pričekat zoru, malo tužni kaj su amateri, al hej, bar smo “popnuli cherry”. Nitko nas neće voditi u dugi smjer, nema veze, doći će i naše vrijeme, hranimo neke gladne željezničarce. Opet papamo whiskas. Ulazimo u kamp, glasni i nasmijani, ekipa prigovara. E pa briga nas kaj vi spavate, i mi ćemo ujutro pa ćete vi nas onda buditi. Šalim se, stvarno mi je žao ako sam nekog probudio. Uz skladnu simfoniju hrkanja i šuškanja vreća i karimata iz svih smjerova kampa padamo u san.

NEDJELJA:

Glava boli pol metra od glave, svi su nestali u bespućima Paklenice, u Dinka ni a od alpinista, sve puno m od motorista. Kavica, čišćenje Batmobila i povratak kući. Uz zvonke zvuke Zvonka Bogdana čekamo da Martina zaklopi oči da upalimo turbo i tri zavoja dalje, eto nas u Zagrebu. “ooo kaj smo već stigli?” Stigli smo Martina.

Zahvale:

hvala Bugaru na strpljenju i pedantnosti,

hvala Štreberu i Kauboju na roštilju,

hvala Avi što nam ne zna imena,

hvala dragom Bogu na prekrasnom vikendu,

hvala kaj se nitko nije ozlijedio i što smo svi živi i zdravi.

Hvala Dinku na gostoprimstvu, 

hvala Paklenici na Paklenici,

hvala instruktorima što su se primili nezahvalnog posla prenošenja znanja i mislim da nemam više hvala za udijeliti.

Isprike:

Ispričavam se Ninji što ti pijem živce. Ne ispričavam se vama ostalima što vam pijem živce. Isprike kauboju što smo zasrali Batmobil. 

Pokude:

Pokuđujem Zagija što nije baš usvojio koncept velebitaškog duha. Brate mili moraš dijeliti. 

Eto vam izvještaja, tko pročita do kraja ima pivu. Kod Dinka. Nagodinu, pao sam na ispitu. Volim Vas sve! pusa

ps. jel zna tko jel Zagi uspio doći do Zagreba? zadnje što sam ga vidio kako trči za autom Ivice i Marice, te zadnje što sam čuo je NEEEJDEEEEEŠ S NAMAAAAAAAAA!

Izvještaj napisao polaznik tečaja: Filip P. (Franjo Radošević)

Fotografije ustupili: Eva Erdeljić i Žana Papić