7.8.2022.

Danas dva dana nakon što su mi se dojmovi malo slegli još me samo pokoja modrica podsjeća na feratu Cjajnik. Zamalo sam to jutro ostala doma kad me alarm probudio još sam osjećala glavobolju koja me je dan prije mučila najrađe bi ostala u krevetu. Mali vražićak na mome ramenu me pika: daj nećeš valjda propustit feratu...a da se nisi ustrtarila...hee moglo bi ti biti krivo...i tako bezvoljno se ustajem i tjeram samu sebe. Nakon kave spremamo stvari inače uvijek se spremimo dan prije, odlazimo po dogovoru do parkirališta kod King Crossa gdje nas David već čeka. Eto nas na Ljubljanskoj kad meni prođe kroz glavu da nisam umjesto osobne uzela vozačku? Upravo je tako bilo i dobro da sam pogledala taman na zgodnom mjestu da se Nikola mogao okrenuti prema nazad i nismo izgubili puno vremena. Vozimo se prema Koschutahaus (1279m) oko tri sata.

Planinarski dom je na lijepom mjestu, pokraj pasu kravice koje su sve do jedne gledale prema nama bilo ih je dvadesetak i bilo je baš smiješno vidjet ih takve radoznale. Okolo su skakutale i neke krakate ovce njih nismo nimalo zanimali. Malo smo se okrijepili prije ture i oko 10h smo obuli gojze stavili pojas i ruksak, dečki su proučavali tablu s ucrtanom feratom. Ferata je ocijenjena ocijanama C/D, ima 700 metara uspona a visinska razlika je 330m. Sastoji se od skupine stijena ispod padine grebena Košute. Mi smo krenuli kružnom turom David je sav nabrijan požurio kroz šumsku stazu morala sam ga bremzat da ne izgori po putu. Nakon što smo se odvojili na križanju desno prema Cjajniku ubrzo izlazimo na sipar. Prečenje po siparu bilo mi je lakše od očekivanoga dolazak do stijena je i početak ferate. Stavljamo kacige i rukavice pojas smo već prije stavili te krećemo po sajlama se uspinjati. Austrijanci su bili mudri već nakon par ukapčanja postavili su sajlu tako da je teže pristupiti. Morala sam iskoristiti ponuđeno mi Nikolino koljeno. Tu sam zaključila da su mi najdraže gojze definitivno za mirovinu:/ jednostavno su dale svoje valjda budu mi izdržale ovu avanturu. Nisam se obeshrabrila već nastavljam dalje. Oprezno bez većih poteškoća dolazimo do pod vrh Cjajnika, tu je putokaz desno je sajla sa C oznakom a lijevo ona s D oznakom. Naravno David se odlučuje za težu skroz vertikaknu sajlu. Tu je trebalo dosta na ruke potezati pogotovo meni koja sam niža od njih dvojice. Bilo je mjesta gdje sam rukama podizala nogu da bi došla do uporišta, nema mi povratka kad sam već odmakla.

Popela sam se na vrh jeee. Gore na vrhu pored velikog karabinera nema baš puno mjesta srećom da nikoga nije bilo, usput da kažem na ferati toga dana je bilo možda jedva 10ak ljudi skupa s nama ako i toliko. Molila sam dečke da sjednu jer imam vrtoglavice kada vidim nekoga da stoji blizu ruba. Lijepo smo pojeli svoju hranu popila sam prvi dio svoje kavice s guštom, to mi je bilo najboljih pola sata u cijelom danu. Nahranila sam i jednu kavku, poslikali smo se i onda kreće šou:/. Za onakav spust ja nisam bila spremna.

David je krenuo okomito po sajli dolje ja za njim teškom mukom ne vidim uporište za noge i to me čini nesigurnom. Nikola čeka gore ne može početi dok ne odmaknem, tko zna kako je njemu ne može mi pomoći:(. Ja ne mogu i gotovo. Nije me ulovila panika samo nemoć. Kroz glavu mi je na tren prošlo da zovnemo pomoć što i da dođe helić samo bi mi se nasmijali ili bi psovali i rekli kog vraga tražim tamo na stijeni i otišli. Bolje da se ne sramotim. Ne mogu zauvijek grlit onu stijenu ionako i nemam baš neko uporište za noge, David se vratio nazad do mene da me ohrabri, a ja koja ne psujem počnem skidat austrijancima kako nisu mogli stavit jedan klin samo da se imam gdje primit dok se ne prekopčam. Ipak sam se nekako odvažila i uspjela preći na drugu sajlu.  Zamolila sam Davida da bude netom ispred mene da mi da pokoju uputu te sajlu po sajlu uspjela sam proći vertikalu. Nakon toga mi je trebalo da dođem sebi popila sam ostatak kave. Baš sam se dodatno ispraznila ovo nije bio moj dan. Za razliku od mene njih dvojica su bez ikakvih problema prolazili po ferati dok im je recimo predhodni vikend bilo teško popeti Jalovec. Ja sam sve nešto čekala kad će doći neki teži detalj iz opisa ture koji do samog vrha nije došao. Meni je taj Jalovec bio skroz lagan valjda je to bio moj dan.  Ovaj spust s Cjajnika mi je bilo nešto najteže što sam prošla do sada rekla sam im ne bude mene ovaj Cjajnik više nikad vidio, al nikad ne reci nikad budemo još vidjeli;). Kad sam se povratila sebi krećemo dalje i kako odmičemo oči su nam i dalje uperene u greben s kojega smo sišli, ovako iz ove perspektive izgleda vau da ti pamet stane.

Nastavljamo grebenom Košute staza je i dalje mjestimično izložena i krušljiva ima nešto postavljenih sajli. Mjestimično hodamo po travnatom dijelu, ima i uskih dijelova po grebenu. Ne znam može li se čovjek naviknuti na ljepotu?  Nakon dva izleta po Julijskim Alpama u Sloveniji gdje su mi prizori oduzimali dah svako malo bi se nečemu divila ovoga puta to je izostalo. Možda mi nije bio dan ni za ljepotu. Dečki se šale hodajući malo kroz Sloveniju pa preko meje u Austriju i tako stižemo na Koschutnikturm (2130). Tu smo pojeli ostatke iz ruksaka, poslikali se te krenuli grebenom prema ferati za spust.

David je bio toliko nestrpljiv kad će most i kad ga je u nekom trenutku ugledao da vidiš sreće. Mene je bilo baš briga za most i da smo ga promašili ne bi se vraćala da ga pređem. Kod oznake za feratu počinjemo se spuštati po sajlama. Opet meni teži dio, ali sad smo već naučili da ako netko ide neposredno ispred mene onda je to u redu. Sad se Nikola spuštao prvi. Ovdje su stijene dosta krušljive, potrebno je bilo dodatno pripaziti. Najteži dio prelaska tog dugo iščekivanog mosta je bilo vidjeti kako se Nikola ukapča i kreće na prvu letvicu. On koji je 15ak centimetara viši od mene imao je poteškoća dok se prikopčao i to me baš brinulo. Kad je prešao na drugu stranu, došao je moj red. Iznenadilo me to kako sam se ipak ukopčati. Oprezno sam prešla, most se čak nije ni ljuljao previše i David je napokon došao na svoje.

Ostatak ferate smo prošli bez problema. Opet mi je trebala pauza, ovaj put kraća, znala sam da nas čeka nedraga dionica po siparu. Trebalo mi je da se pripremim za to jer sipar ne volim. Tako mi je bilo i kod ferate na Dinari. Radije bi dva put gore nego jednom kroz Samogradski kuloar po siparu dolje. A i to smo prošli. U dom smo stigli nakon 8 i pol sati što je moja krivica. Ta kružna tura je u opisu moguća za 6 i pol sati, ali danas je takav dan da mi je prvo trebalo pola sata na vrhu Cjajnika za prvu kavu, pa pola sata da skupim snage za spust i odvažim se na taj korak, pa pola sata za ostatak kave i ostalih pola sata za ne znam šta. Dečki bi to bez problema odradili u okviru vremena, al' šta je tu je.

U domu smo pojeli večeru za svaku pohvalu, obilno i fino, napojili se pivom i Nikola nas sretno dovezao doma. Makar je bila gužvica na cesti stigli smo malo iza 22 h.

Renata